Школа треба да је место добрих подстицаја, изазова ученику да истражује и разоткрива своје скривене таленте и могућности, место подршке и разумевања професора и ученика, место доследности и истрајности у захтевима, а где је главно обележје педагошког рада стрпљење.
У свету у ком су многа надања изневерена, ми у школи морамо да верујемо да је знање врлина и да има моћ. Иако знамо да оно не доноси увек срећу, нити материјално изобиље, знамо да нам је неопходно јер нас води ка испуњењу смисла властитог постојања. Понекад нас на нашем животном путу управо знање о свету и људима око нас разочара, поколеба и донесе немир, али тада нас опет покреће искра радозналости да наставимо даље.
Видимо да идеал образованости у савременом свету не ретко остаје заборављен пред налетом голих интереса моћи и новца. А видели смо, не ретко, да борба за новац и моћ за собом оставља пустош, ништавило и очајање. Из тог пепела да би се поново рађали феникси морају да засветле идеали. Школа је она оаза у којој се идеали чувају и негују. Она међутим, не сме бити само неговатељица идеала. Школа мора да учи за живот у таквом суровом свету где се бије немилосрдна битка за моћ и новац.
Рад у школи открива нам скривене могућности и ученика и нас самих, он нам оснажује интелект и карактер, обликује естетичко око и морални назор. Школа је, у ствари, место на којем се води бескрајно дуга, стрпљива борба са несавршеностима људске природе.
